Upoznajte okolinu

REKA DRINA

Divlja i pitoma, brza i spora, neukrotiva i poslušna, vijugava i ravna. Drina. Ali, ma koliko nepredvidiva i hirovita bila, jedno je izvesno – očaraće Vas! Nastala spajanjem crnogorskih reka Pive i Tare na Šćepan polju, teče silovito Bosnom i Hercegovinom, kroz Foču, Goražde, Višegrad, nastavlja kroz Srbiju, da bi se smirila i kapitulirala pred Savom kod Sremske Rače. Duž celog toka od 346 kilometara smenjuju se klisure, šume i pejzaži koji oduzimaju dah. Kanjon Drine, na pojedinim mestima dubok i hiljadu metara, drugi je po veličini u Evropi i treći u svetu, posle Kolorada i Tare. Drina je dom za oko 30 vrsta riba, od kojih su najpoznatije pastrmka, som, lipljan. San svakog ribolovca je mladica, koju zovu i kraljicom Drine. Drinske regate održavaju se tradicionalno u julu kako bi se sačuvale uspomene na splavare koji su u prošlosti svako- dnevno savladavali talase plahovite reke. Kada je u Perućcu izgrađena hidro- elektrana, najveća na Drini, splavari su morali da napuste reku, ali tradicija je ostala. Ime je dobila po Drinosu, mitološkom paganskom božanstvu. Dugo su je u narodu zvali i Zelenika, zbog nestvarne smaragdne boje..

JEZERO PERUĆAC

Jezero Perućac je veštačko jezero, nastalo pregrađivanjem reke Drine betonskom branom, u cilju izgradnje HE „Bajina Bašta”. Jezero se nalazi na oko 15 km zapadno od naselja Bajina Bašta, u granicama Nacionalnog Parka Tara, na granici Srbije i Bosne i Hercegovine. Perućačko jezero je dugačko preko 50 km, široko je od 50 do 500 m i duboko 85 m. Maksimalna temperatura vode u jezeru je 22 °C. Obzirom da se obalska linija pomera sa kolebanjem nivoa vode, ne postoje posebne plaže za kupanje već se koriste pontonske plaže, koje se po potrebi pomeraju većim dubinama. Perućačko jezero je mesto odakle kreće čuvena Drinska regata koja u ovom kraju ima dugu tradiciju. Jezero je pogodno i za ribolov i predstavlja stanište mrene, klena, plotice, šarana, skoblja, soma i linjka. Ovo jezero izdvaja se od ostalih u našoj zemlji jer spada u jedno od najčistijih jezera na ovim područjima. Ono što ga još izdvaja, a takođe ga i čini veoma popularnim kod turista, jeste sama njegova geografska pozicija, mogućnosti koje boravak na njemu pruža, odnosno neverovatna prirodna bogatstva u njegovoj okolini.

ZAOVINSKO JEZERO

Zaovinsko jezero se nalazi kod mesta Zaovine, na planini Tari, u granicama Nacionalnog parka Tara, u zapadnoj Srbiji. Po svom nastanku je veštačko jezero i nastalo je pregrađivanjem toka Belog Rzava i izgradnjom brane u zaseoku Đurići kod sela Zaovine. Zaovinsko jezero ima dubinu od 110 m i izgrađeno je u funkciji hidroelektrane „Bajina Bašta”. Neposredno pored brane se nalazi mesto na kom je Josif Pančić pronašao Pančićevu omoriku i Zaovine su jedino stanište Pančićeve omorike na serpentinitu. Jezerska voda je izuzetno čista, i koristi se za gajenje pastrmki. U letnjem periodu Zaovinsko jezero privlači mnogo ljubitelje prirode i može se koristiti za kupanje, obzirom da se na njegovoj obali nalazi veći broj divljih plaža. Zaovinsko jezero je idealno mesto za sportove na vodi, pecanje, orijentaciju, ishranu u prirodi… Biljni svet jezera čini preko 600 vrsta a u akumulacijama evidentirano je 14 vrsta riba tako da će netaknuta priroda i lepota jezera Zaovine na Tari upotpuniće Vaš ribolovni dan. Zavod za zaštitu prirode Srbije selo Zaovine na Tari je svrstao pod režim zaštite.

MANASTIR RAČA

Manastir Rača se nalazi na pola puta između vrha planine Tare i Bajine Bašte, na desnoj obali istoimene rečice. Smatra se da je zadužbina Kralja Dragutina Nemanjica iz XIII veka. Od njegove carske lavre ostali su samo temelji nakon turskih osvajanja iz XV veka. Jedno je od najznačajnih mesta srpske prošlosti. Dugo je bio jedan od najznačajnijih centara srpske duhovnosti. Sve do Velike seobe pod Arsenijem Čarnojevićem, u manastiru su se prepisivale knjige, prikupljale razne dragocenosti i obrađivalo imanje. Odlaskom preko Drine, kaluđeri su uspeli da prenesu neke od crkvenih relikvija, ali su mnoge nestale zauvek. Više puta je urušavan i ponovo podizan, sadašnji izgled dobio je 1826. godine. Za vreme turske vladavine manastir je jedan od najzačajnih kulturnih centara našeg naroda, poznata Račanska prepisivačka škola. U toku Drugog svetskog rata ovde je od Nemaca sklonjeno Miroslavljevo Jevanđelje, najstarija srpska knjiga napisana u XII veku. Deo svetih mošti Kralja Dragutina od nedavno se nalaze u ovom hramu zahvaljujući Patrijahu srpskom gospodinu Pavlu, inače jedno vreme monahu u samom manastiru.

MOKRA GORA

Mokra Gora se prostire u najzapadnijem delu opštine Užice, između jugoistočnih padina Tare i severozapadnih padina Zlatibora. Kažu da je tu zakonačila neka vojska i ložila sirovu goru (drva) na vatru, pa su govorili ’’ala je ova gora mokra’’, pa je tako nastalo ime Mokra Gora. Mokra Gora je rano naseljavana zahvaljujući šumskom bogatstvu i rekama, kao i drugim prirodnim vrednostima. Zahvaljujući Šarganu, koji je vekovima služio za trasiranje važnih saobraćajnica, između Srbije i Bosne, kroz Mokru Goru su od najranijih dana prolazili važni drumski putevi što je ovom selu uvek davalo i veliki geografski značaj. Takozvana Šarganska osmica je dio pruge uzanog koloseka između Užica i Višegrada, odnosno Mokre Gore i Kremana, preko brda Šargana. Pošto lokomotiva parnog voza ne može da savlada uspon, pruga na izvjestan način ide preko brda u zavijenim krugovima, i tako pravi figuru broja osam. Turističko geografski položaj Mokre Gore najpovoljniji je u odnosu na afirmisane turističke centre, koji se nalaze u njenoj neposrednoj blizini: Zlatibor, Tara, Perućac.

MANASTIR SOKO GRAD

Manastir “Sv.Nikolaj Srpski” smešten je u podnožju Sokolske planine, ispod najvišeg vrha Rožnja, udaljen je od Ljubovije 15 km. Predstavlja prirodnu granicu izmedu Azbukovice i Rađevine. U tradiciji srpskog naroda ima posebno značenje, pre svega ostao je simbol nepobedivosti i jedan od poslednjih uporišta Turske vlasti u Srbiji. Sve vreme bitisanja tvrđave, uz ovaj objekat širilo se njegovo predgrađe zaštićeno palisadom, a kasnije i zidom, utvrđenjem. Manastir je zadužbina episkopa šabačkog gospodina Lavrentija. Posvećen je Sv. vladici Nikolaju Velimiroviću koji se slavi 03.maja. Crkva, u čijem oltaru se čuva deo moštiju Sv. Vladike Nikolaja, sagrađena je 1994. godine i pripada moravskom stilu. Drvorezbareni ikonostas je rađen u baroknom stilu i pozlaćen je 24 – karatnim zlatom, dok je ikone u vizantijskom stilu živopisala i manastiru poklonila sestra Krstana Tasić, poznati ikonopisac. U krugu manastirskog kompleksa nalazi se muzej, konak i veći smeštajni objekat “Dom Nikolaja Velimirovića”, koji raspolaže smeštajnim kapacitetom koji može da primi 200 gostiju.